Od legendarne džiju džice do olimpijskog borilačkog sporta protezao se razvojni put džudoa. Još su drevni kineski mudraci znali da slabiji može da pobedi jačeg, ako popusti. Na mudrosti «popusti da bi pobedio», gde do izražaja dolazi više veština nego snaga, zasnovane su brojne škole džiju džice (pravilnije džu džucu), koje su bile deo obuke samuraja za borbu bez oružja. Kada se u drugoj polovini 19. veka u Japanu proširila upotreba vatrenog oružja, zlatno doba džu džucu i drugih borilačkih veština našlo se na zalasku.

Tvorac džudoa Džigoro Kano (1860 – 1938.) od rane mladosti proučavao je i praktikovao različite škole džu džucu.Duboko svestan potrebe da se ova dragocena veština, koja je, osim sistema borenja, predstavljala i efikasan metod psihofizičkog i moralnog razvoja, sačuva od zaborava i preda svetu kao značajni deo japanske kulturne baštine,.Kano dolazi na genijalnu zamisao da od nje stvori moderan sport.

Džudo spada u sportove sa najbogatijom tehnikom, čemu se ne treba čuditi, jer je džudo u svojoj biti veština borbe u kojoj se slabiji može golim rukama uspešno suprotstaviti jačem, a za to je potrebna sofisticirana i raznovrsna tehnika, odnosno grifovi kako se nekada govorilo. Nekoliko je osnovnih principa na kojima se zasniva džudo tehnika, a svi oni proističu iz osnovnog načela «minimum snage - maksimum efikasnosti». Najvažniji su:

- princip neopiranja ili džu princip sažet u devizi «popusti da bi pobedio» koji traži  od džudiste da se nikada direktno ne opire gruboj sili protivnika i omogućuje mu da, pored sopstvene, iskoristi i snagu protivnika, što se postiže uglavnom pomoću specijalnog načina kretanja  (tai sabaki); - princip koncentracije energije u skladu sa kojim se psihička i fizička  energija maksimalno koncentrišu u tehniku koja se izvodi na najslabijoj tački protivnika; -princip neravnoteže koji uči da je protivnik najslabiji u smeru u kome mu je narušena ravnoteža, te je upravo to smer u kome treba plasirati tehniku. Ovaj princip zahteva da se,pre same primene tehnike bacanja, protivnik izvede iz ravnoteže (kuzuši); -princip pravog momenta koji podrazumeva izvodjenje tehnike u za to najpogodnijem trenutku.

Tehnika džudoa je sistematizovana i podeljena u tri velike grupe:

	1.tehnika bacanja (nage-vaza)
	2.tehnika hvatova (katame-vaza)
	3.tehnika udaraca (atemi-vaza) koja je zabranjena u sportskoj borbi

Ove velike grupe dele se na podgrupe. Tako tehnika bacanja sadrži ručna (te-vaza), nožna (aši-vaza), bočna (koši-vaza) i požrtvovana (sutemi-vaza) bacanja. Tehniku hvatova čine zahvati držanja na tlu (osaekomi-vaza), gušenja (šime-vaza) i poluge (kansecu-vaza), dok tehnika udaraca sadrži udarce nogama i rukama u osetljive tačke na telu protivnika, takozvane vitalne tačke. Pored toga, sve džudo tehnike dele se, po jednom drugom kriterijumu, na tehnike u stojećem stavu (tači-vaza) i na tehnike u parteru (ne-vaza).

Kata je jedna od osnovnih metoda za uvežbavanje istočnjačkih borilačkih veština, ali ne i jedina. Tako, na primer, u džudou postoji i metod randori, takozvano slobodno uvežbavanje, i šijaj, borba ili sportsko takmičenje. Kata je, u stvari, formalni način vežbanja, gde je svaki korak unapred utvrđen a svaki pokret dobro proračunat kako bi se kasnije postigla maksimalna efikasnost u borbi. Protivnik napada po strogo utvrđenim pravilima, tako da njegov napad za suvežbača ne predstavlja iznenađenje. Napad i odbrana su dogovoreni i utvrđeni sadržajem kate. Nijedan od vežbača ne sme da improvizuje, da samoinicijativno preduzme akciju, već mora da se vlada isključivo prema pravilima kate. U katama pronalazimo srž džudo tehnike i zahvaljujući ovakvom načinu vežbanja džudo se bolje shvata, usavršava i čuva. Ako se, međutim pretera u uvežbavanju kate, tehnika se vremenom formalizuje i na kraju postaje nerealna i gubi svaku praktičnu vrednost. Zato se nameće drugi metod – randori ili slobodno uvežbavanje – koji je u stvari neprestano eksperimentisanje sa naučenim, istraživanje u džudo borbi i stalno traženje novih rešenja. Ovaj metod, koji ne zahteva tako veliku disciplinu kao prethodni, dopušta protivnicima da se slobodno nadmeću u okviru sportskih pravila, da se kreću i izvan katom utvrđenih šema i da svako preduzima akcije koje su, po njegovom mišljenju, u određenom trenutku, najbolje. Za randori ili slobodno vežbanje karakteristično je da nema bodovanja; važno je da se neprestano napada; borba se ne prekida čak ni kada neko od protivnika pobedi – postigne ipon. U zvaničnoj sportskoj borbi, koja se pojavljuje kao treći metod vežbanja džudoa, protivnici taktiziraju, svaki poen je važan, pokušavaju sa napadom tek kad su sigurni u njegov ishod, jer se svaka nesmotrenost kažnjava gubitkom meča. U ovakvoj vrsti borbe nema vremena za ispravljanje grešaka i za ponovne pokušaje. Psihološko opterećenje približava takmičare borbi u realnim uslovima. Sve ove metode – kata, randori, takmičenje – kombinuju se u učenju i savladavanju džudo veštine.

Džudo se može trenirati trojako;

- kao takmičarski olimpijski sport;

- kao veština samoodbrane;

- kao svima dostupna rekreacija

Tehnike se vežbaju na specijalnim strunjačama, pod budnim okom učitelja..

Da bi se bezbedno vežbale tehnike bacanja, prethodno se moraju dobro savladati tehnike ublažavanja padova (ukemi vaza).

pad unazad - uširo ukemi	pad u stranu - joko ukemi	pad unapred - mae ukemi

Trenirajući džudo slabi postaju jaki, a jaki plemeniti.