Koliko samo mališana sanjanju o tome da budu brzi, jaki, spretni. Ideali toga vremena su ljudi koji su uspeli da ovladaju svim svojim pokretima (sportisti, kauboji, lovci, avanturisti i dr.). Takve ideale srećemo i kod dece sa intelektualnim predispozicijama. To je razumljivo, jer se prvi kontakti deteta i sveta ostvaruju pomoću motornih pokreta. Detinjstvo je period permanentnog učenja. Nije prošlo mnogo vremena od kako je dete savladalo prve i osnovne zakone kretanja. Kroz igru dete vežba (trule kobile, školice, razna trkanja itd.). Vremenom se ta fizička neuvežbanost smanjuje i tako dete ostvaruje sve bolji i bolji kontakt sa svojom okolinom. No sve urbanizovanija sredina kao i tehnološki napredak (televizija, kompjuteri i sl.) prepreka su takvom razvoju. Grad ima svoje igre, koje se igraju na minimalnom prostoru (sobe, dvorišta), pa prema tome nemaju onu potrebnu efikasnost dečijih igara sa sela i predgrađa. Na taj način sport postaje neophodan u dečijem razvoju, kao dopuna za ono što grad uskraćuje.

Iz tih namera je i osnovan džudo klub ’’Olimp’’ koji, u svom radu sa predškolskim i školskim uzrastom, pokušava da pruži deci onu kariku koja nedostaje u njihovom odrastanju.

Svaki rad sa decom je ujedno rad i na njihovom vaspitanju. Džudo je veoma podesan da preko njega delujemo na decu, jer je jezik ovog sporta razumljiv svoj deci. Obaranje, prevrtanje, guranje su slike iz svih školskih dvorišta širom sveta. Ovim jezikom, na izgled primitivnim, mogu se reći složene i neophodne istine o životu. Tako rečene one postaju neposredne i dolaze kao iskustvo.

Kroz džudo, kao sredstvo psiho-fizičkog vaspitanja, deca se uče da svet oko sebe ne posmatraju odvojeno kao sliku na zidu, veće da vide i sebe u tom svetu. Takvo posmatranje ukazuje im da uzroke nesporazuma na treba tražiti samo u svetu koji ih okružuje, već često u njima samima. U džudou vaspitanje vremenom prelazi u samo-vaspitanje koje, kada se začne u detinjstvu, može izvajati još lepše oblike vaspitanja, jer traje i posle osamostaljenja.

Važno je da deca uče kako se napredak i uspeh ne mogu postići igrom to jest, da igra mora prerasti u ozbiljan i naporan rad. Često je to prerastanje igre u rad veoma riskantno, retko se taj proces izvrši u potpunosti. Pomoć, koju je dete dobilo za vreme vežbanja od trenera ili starijih kolega, nije dovoljna tj. potrebna mu je pomoć od samoga sebe. Ono zna da je u borbi sa svojim partnerom prepušteno sebi, da kroz vežbu oseća sebe, oseća svoju snagu, svoje mogućnosti. Tako mu slika o sebi dolazi prečim putem, jer je ono zainteresovano, jer je to period kada mu snaga i veština najviše golicaju maštu. Poneti tako nešto u svesti još iz najmlađih dana je veliki poklon, poen više pred start, poen koji ne donosi samo uspeh u sportu, već na širem planu života, poen koji će osvojiti u džudo klubu ’’Olimp’’.