Evo nekoliko razloga zbog kojih je džudo dobar izbor za vašu decu. Ovo neobično rvanje u odeći ,kimomima, koje nam je došlo iz Japana, veoma je bezbedno za vežbanje, čak i kada su u pitanju mala deca koja su nemirna i ne mogu da se kontrolišu.

Pre nego što se počne sa uvežbavanjem bacanja, odnosno preturanja, polaznici džudo škole uče tehniku ublažavanja padova i to na odgovarajućim strunjačama, tatamiju, a pod stručnim nadzorom učitelja, majstora ove borilačke veštine.

Možemo se njime baviti u vidu samoodbrane, olimpijskog sporta i rekreacije. Od goloruke borbe legendarnih samuraja nastala je efikasna veština samoodbrane koja je brzo osvojila čitav svet, a zatim se pojavio i olimpijski džudo sport. Ali, ni tu nije kraj: džudo se nudi savremenom čoveku kao svojevrsna joga, sistem psihofizickog vaspitanja i samorealizacije.

Džudo se od svog nastanka pa sve do danas dokazao kao provereni vaspitač mladih, zato što uspešno smiruje agresivne i nervozne, dok lenje i pospane razbudjuje i tera na akciju. Kroz ovu borilačku veštinu mudrost istoka nam poručuje da u svemu  moramo naći ravnotežu, kako fizičku, tako i psihičku. Cilj je izbaciti  protvinika iz ravnoteže a sačuvati svoju i tako ga pobediti. U džudo borbi dovoljan je samo jedan neodmeren i  brzoplet korak pa da se izgubi ravnoteža i padne na ipon a tada više nema popravke, meč je izgubljen. Neko je  uporedio džudo borbu sa partijom šaha: na protivnikov potez telom odgovaramo svojim potezom. Ali u meču, za razliku od šaha, nema vremena za razmišljanje, moramo da reagujemo instiktivno. Džudo nas sprema da munjevito donosimo odluke i da izaberemo najbolji moguci potez. Da bi se ovako reagovalo, neophodna je puna koncentracija, ali ne samo tokom meča, vec i za vreme svakog treninga, dok učimo nešto novo i uvežbavamo staro, jer ćemo samo tako napredovati u džudo veštini i  steći odgovarajuće učeničke pojaseve koji pokazuju nivo našeg znanja. To je jedini ispravni put do majstorskog zvanja – crnog pojasa.

Svaki,  pa čak i najmlađi učenik mora da nauči da se u džudou ništa ne može postići preko noći, mada se mladi sa tim teško mire. Goreći od želje, oni bi hteli da odjednom postanu pravi džudisti, pa ih zato vaspitači upozoravaju da se džudista ne rađa vec stvara, a da je svako vaspitanje prilično dug i spor proces. Time se deca uče strpljivošću i temeljnošću.

Potrebno je naglasiti da napredovanje u džudou ne zavisi samo od volje i marljivosti pojedinog vežbača vec i od njegovog partnera od koga se očekuje kompletna saradnja. U toku treninga njihove se uloge često menjaju, a naklonom jedan drugom izražavaju poštovanje i zahvalnost za pomoć u vežbanju. Uzajamno pomaganje i zajednički napredak je suština svakog džudo vežbanja.

Vremenom mladi džudisti postaju svesni svojih veština i svoga psihofizičkog napredovanja i kroz taj proces podižu nivo samopoštovanja. Nivo funkcionalno motoričkih sposobnosti takođe raste. Razvija se puna koordinacija, gimnastičke veštine se razvijaju i podižu na zavidan nivo. Brzina, snaga, izdržljivost, gipkost, takođe. Deca baveći se džudoom rastu u radno sposobne ljude.

Iz svega ovoga možemo zaključiti da je vaspitna uloga džudoa velika, naročito za mlade i još neformirane karaktere. Odrastanje uz džudo postaje i lakše i lepše.